Своју докторску тезу Ена Мирковић посветила је политичару чија каријера је у нашој историографији недоречена, па и контраверзна, а то је Благоје Нешковић.
Из аристократске породице (деда по мајци Лука Илић носилац је златне Обилића медаље Књаза Николе Петровића, а Благојев отац Аћим Нешковић „зарадио“ је Албанску споменицу у Великом рату) Благоје је у Краљевини Југославији дипломирао медицину, ратовао две године у Шпанији, а у рату имао највећи положај међу комунистима у Србији: био је Покрајински секретар партије за Србију.
Године 1952. удаљен је из политике а његови греси према власти тицали су се његовог отпора разграничењу Србије и Македоније на првом месту, откупу, резолуцији са ИБ-ом, и самим угледом који је као неукаљан револуционар имао међу уцењеним и подаништву према врху партије склоним саборцима- српским комунистима.
Аутор: Спиридон Булатовић
